Progovorio profesor čija je formula korišćena za Trampove carine! Svet zanemeo zbog ovih reči - sve je pogrešno!

Moje prvo pitanje nakon što je Bela kuća predstavila novi carinski režim bilo je: kako su, zaboga, došli do tako visokih stopa? Recipročne carine bi, u teoriji, trebalo da tretiraju druge zemlje onako kako one tretiraju nas. Međutim, carine koje druge zemlje primenjuju na američku robu nisu ni približno visokim iznosima koje sada predlaže administracija predsednika Trampa.

Već sledećeg dana sve je postalo lično. Kancelarija američkog trgovinskog predstavnika objavila je metodologiju kojom su se vodili — i navela naučni rad koji sam napisao sa još troje kolega ekonomista kao osnovu za njihove brojke. Ali to je bila ozbiljna greška. Ne samo da se ne slažem sa samom trgovinskom politikom, već su naši zaključci pogrešno interpretirani. Prema onome što smo mi izračunali, carine bi morale biti četiri puta niže.

Trgovinski deficit nije dokaz nepoštene konkurencije

Najveća greška administracije jeste tvrdnja da su carine izračunate tako da bi „teoretski eliminisale trgovinski deficit sa svakim partnerom pojedinačno“. Ali, da li je to uopšte razuman cilj?

Trgovinske neravnoteže između dve zemlje mogu nastati iz brojnih razloga koji nemaju veze sa nepoštenom trgovinom. Na primer, Amerikanci troše više na odeću sa Šri Lanke nego što Šrilančani troše na američke lekove i gasne turbine. To je posledica različitih prirodnih resursa, komparativnih prednosti i nivoa razvoja — a ne nužno trgovinskih barijera.

Nobelovac Robert Solou je to lepo objasnio kroz šalu: „Imam hronični deficit sa frizerom, koji ne kupuje baš ništa od mene.“ Ipak, to ne znači da postoji barijera u trgovini frizerskim uslugama.

Recipročne carine ne mogu eliminisati deficite

Čak i kada bismo prihvatili ideju da treba eliminisati trgovinski deficit po svaku cenu, recipročnim carinama to se ne može postići. Vladina formula polazi od pogrešnih pretpostavki — na primer, da carine na jednu zemlju ne utiču na uvoz iz drugih, i da nemaju uticaja na izvoz. U realnosti, carine često izazivaju kontramere i jačanje dolara, što dalje otežava američki izvoz.

Na primer, visoka carina na japanske auto-delove može povećati potražnju za delovima iz Meksika i obrnuto. Kada se sve to uzme u obzir, jasno je da će efekti carina biti znatno kompleksniji nego što Vladina formula predviđa.

Kako je pogrešno interpretiran naš naučni rad

Formula koju koristi američka administracija uključuje četiri podatka, među kojima je i tzv. „stopa prenosa“ — procena koliko carine utiču na cene uvoza. To zavisi od ponašanja kompanija: ako strane firme spuste cene da apsorbuju carine, uvozne cene se neće menjati; ako ih ne spuste, cena raste proporcionalno carini.

U istraživanju koje sam sproveo sa kolegama (Alberto Kavalo, Gita Gopinath i Dženi Tang), otkrili smo da carina od 20% dovodi do povećanja cene uvoza za 19% — što znači stopu prenosa od oko 95%. Dakle, uvozne cene rastu skoro isto koliko i sama carina.

Administracija, međutim, koristi stopu prenosa od 25%, ali nije jasno na osnovu kog dela našeg rada su došli do tog broja. U stvari, njihov citat se odnosi na potpuno drugo merenje — razliku u cenama između dva distributera.

Carine su četiri puta veće nego što bi trebalo da budu

Da je administracija koristila tačniju vrednost stope prenosa (95%), kao što verujem da je trebalo, carine bi bile i do četiri puta niže. Umesto toga, najavljene carine podižu prosečne stope na najviši nivo u poslednjih 100 godina. Pritom pogađaju i velike ekonomije poput Kine i EU, ali i zemlje u razvoju poput Jordana i Zambije.

Iako se predstavljaju kao princip „postupaj s drugima onako kako želiš da oni postupaju s tobom“, ove carine nisu izračunate prema tom zlatnom pravilu.

I politika i metodologija zaslužuju kritiku

Voleo bih da i ova politika i metodološki okvir budu potpuno odbačeni. Ali ako to nije moguće, onda bi bar trebalo da se primeni korekcija — i da se izračunate carine podele sa četiri. To bi bilo bar malo bliže realnosti i osnovnim ekonomskim principima.

Autor je Brent Najman, profesor ekonomije na poslovnoj školi Booth, Univerzitet u Čikagu. Članak je objavljen u The New York Times.

Bonus video:

(Espreso/ Blic/ Prenela: T.M.)